ZNAŠ....

Rekao si kako sanjaš

taj dan i čas 

kada ćeš me videti, mirisati, voleti

na svoj neponovljvi način.

I ja sam sanjala

taj susret,  tvoj dodir, miris.

tvoja milovanja.

Pa se uplaših;

kako ću posle ?

Kako ću kad moram 

od tebe otići ?

Znaš, mili,

moram ti reći,

ja ti nikada neću stići.  

Kažeš.....

Kažeš,
ne ostavljaj me samog
na pesku
prepuštenog nikome.
U moje srce si hteo,
da te ušuškam,
da zaboraviš svoje nemire,
govorio mi nežno _
živećemo za naše dodire.
Pustih te u srce svoje,
govoreći - prepusti se samo,
pogledaj nebo noću;
ono smo mi 
medju zvezdama tamo.
Dok shvatila nisam;
nije tebi trebalo
moje srce niti moj zagrljaj,
trebala ti je tek luka
gde ćeš za drugom 
da nadješ zaborav.

Dosta je....

Kao u povorci smenjuju se sva moja htenja
ponekad nejasna i bezimena,
nekad opet kristalno jasna
i reč moja bez glasa glasna.

Zaustavljam tako povorku,
povorku mojih snova,
bojim se, rodiće se u meni
još poneka želja nova.

Dosta je, kažem srcu,
ne mogu više da te pratim;
bojim se odem li predaleko
neću umeti sebi da se vratim.

A srce neumorno,
vazda neke nove želje sniva;
a znamo oboje - moje srce i ja,
šta posle neispunjenih snova  biva.

KO SAM ?

Ko sam ?
Stanujem u gradu snova,
Ulici jorgovana,
pod prozorom reka sećanja
preko reke most nadanja.
Sanjam noći andaluzijske,
plačem zbog muzike portugalske.
Kupujem sireve francuske,
nosim cipele italijanske.
Divim se prostranstvu Rusije,
čeznem sa šumovima Vltave.
Nikada neću saznati
sve tajne Mezopotamije
niti imati moći Izidine.
Na meni majica sa likom Lenona
i simbolom moje mladosti 
i natpisom Stand by me.
I čekaću da saznam ko sam,
sad kad sam srećna zbog svega,
ali neka me ne pita niko,
ko je koga pronašao:
On mene ili ja Njega.

Jutros

Htela sam da ti napišem
pesmu jutros.
O tome, kako mi ruka
još topla i miriše
na naše dodire sinoć.
I reči tvoje
još čujem,
i pogled tvoj još
gospodari mojim
pokretima,
i sve ima tvoj lik
jutros.
Odustajem od pesme;
neću da prekidam 
snove o nama,
neću da zaboravim ništa,
niti jednu sitnicu.
Ne brini, Ljubavi moja,
to suza sreće od jutros
stoji na mom licu.

NOĆAS

Noćas sam odlučila
da budem niko.
Niko za tebe
i da me više nema,
da nestanem,
da se otopim
i noćas i za sva
vremena.
Što te duže znam
sve više osećam
kako ti, zapravo,
niti jesam niti 
pripadam.
Hteli smo ljubav -
šta li ?!
Mislim da oboje
niti to nismo znali.
Nama se ni to nije dogodilo,
nama se ljubav naprosto neda,
i, evo, osećam se loše,
kao onaj koju svoju borbu
unapred preda.  

Oslikana poezija

KAŽU MI

Kažu mi;
nešto se dešava s tobom,
oči ti nekako zelenije
no ikada,
gledaš, a kao da ne 
vidiš nikoga.
I kažu još;
sem osmeha ništa više
ne krasi tvoje lice,
korak ti siguran
kao Nebom da gospodariš
poput neke neuhvatljive
ptice.
Kako da im kažem to;
za oči zelenije no ikada,
za osmeh što blista
na mom licu
i ono za korak -
što liči na neku
neuhvatljivu pticu ?!
I zašto više ni u sebi samoj
to nisam više ja,
i zašto se, zapravo, osećam
kao Marija Olimpska ?!
Kako da im kaže,
kad to ne znam ni ja !!!

DOBRO JE SADA

Ja neću više pisati pesme

koje će o ljubavi govoriti,

niti one za koje sam mislila

da ćeš se u njima prepoznati.

Ljubav nije reč koja pripada tebi,

a meni je dugo, baš dugo trebalo

da dodjem sebi.

Dobro je ovako;

moje srce sad zna i više ne luta -

bolje je vratiti se s pola

nego sa celog puta.