Kao nikad niko

Otkud sam znala

da ću te zavoleti ovoliko.

A počelo je bezazleno:

jedan pogled, osmeh i sanjivo veče...

Otkud sam mogla znati

da će tvoje ćutanje sada

ovoliko da me peče.

Smejem se evo

i plačem u istom času:

smejem se što mi se učinilo

kako nam se ljubav radja,

a plačem jer vidim;

sreća se ipak samo drugima  dogadja.

A onda opet

nešto poput osmeha na mom licu;

odlutam u snove o nama

pa mi se ,evo, i noćas čini

kako se visoko gore, medju zvezdama

naše senke ljube na mesečini.

Bolje je....

Bolje je za mene da oćutim.

I za tebe je bolje da ćutiš.

Osećaš što bih ti sve rekla

ne štedeći nas - i ti to slutiš.

A već sam krenula u mislima

i naš susret videla kako se dogadja,

čekaš me i ljubimo se pred svetom

i čujem svoj odgovor:

ljudi, ovo se nama ljubav radja.

I opet te pitam da li me voliš

a znam  da ne voliš da proveravam stalno

pa dok ležimo tako zagrljeni i umorni,

krijem suzu što u mraku sjaji kristalno.

Nikad ti mene razumeo nisi

i nikada ti nije bilo jasno

da sam tu reč " volim te"

htela da čujem kako izgovaraš

kao istinu: jako i gromoglasno.

I postigoh da čujem reči

koje je Zevs uputio Heri:

"ženo čudnovata, svagda naslučuješ,

i svagda me vide tvoje oči",

obasja me svetlost neka,

jaka i sveobuhvatna i znala sam:

više ti nikada neću doći.

Šuma

Planinom se otegao jauk,
probudila se šuma,
granu svaku do zemlje svila,
iz gnezda još ptica nejaka
pokušava da raširi krila.
Iz seoske krmče smeh se čuje,
smeh koji na smeh ne liči,
uz rakiju i pesmu što pesma nije
svaki se lovac svojim plenom "diči".
A tamo, na rubu šume,
male staklaste oči
nepomično u nebo zure
kao da sanjaju da će i sutra
bezbednim proplankom opet da jure.
Bože, smiluj se čoveku - molim,
možda ne zna da greši,
al jauk nadjačava molitvu moju,
to vuk svoju vučicu teši.

Reci

Sve što se danas u meni dogadja
u nijednu pesmu stalo ne bi
i kako pesmom da objasnim
sve što danas nosim u sebi.
Setim se tvoje reči, mati,
kad predjoh zadnji put tvoj prag;
ne okreći se, kćeri,
uvek kad odlaziš ne okreći se,
nije to dobar znak.
Niko me nije štedeo, mati,
niti razumeo uvek šta moja suza znači,
niti sam ikome bila " zverinje
na čijim se usnama mrve kolači".
Pa opet - guslar onaj što beše slep
a pevao o životu kako je lep!.
Reci, mati, zar neko mora biti slep
i tvrditi kako je svaki moj poraz bio lep.

JA NISAM

Nećeš ti čuti više vrisak iz mog grla

niti videti senku što mi pogled prelama,

zaboravimo se dok još vremena ima

i dobro je da se ništa i nije dogodilo s nama.

Zarobiću svoje misli drugim stvarima nekim,

naći ću utehu u toplim sećanjima dalekim,

kad sam mahala, recimo, jednim plavim očima

a posle me ta slika pratila

kao da sam mahala još danima i noćima.

Spaliću  u mislima svako sećanje na tebe,

nalaže mi to onaj glas iznutra i govori:

pusti ga - on misli samo na sebe.

I svašta mi još dobacuje taj glas iz mene;

trebaš mu samo da zaboravi uspomene,

njegove su misli pustinja ljudske duše,

njega ne zanima ljubav, tuge ga neke guše.

I sada kad je kraj,

šta bih ti još mogla reći

sem istine: ljubav se lažnom ljubavlju ne leči.

Ipak, Nebo je pravedno i kako to već biva

i ne daje da neko na tudjoj patnji svoju sreću sniva.

Ja ne umem da se svetim niti da mrzim

i htela bih da nekad nekoga stvarno zavoliš;

ali ja nisam bila spremna da me po cenu ničega

po duši i celom telu boliš.

Ja nisam...

SADA, umesto mene

Da li sam imala vremena,
načina ili izbora
da ponovo ne ozdravim
od tebe
kao od vode
sa nekog bistrog izvora.
U tvojim rukama
nadjoh smisao i zaštitu
od pakla života,
od svake besmislenosti -
takve ruke tražih drugo,
čini mi se -
odavde do večnosti.
Uselih se u tvoj zagrljaj,
nestaše sve moje tišine
i meni bi bolje, sasvim bolje
od same tvoje blizine.
A onda, kao da se neki valovi
u tebi digoše,
pa mi ptice zloslutnice 
sve snove raznesoše.
Bez traga i najave
ti nekuda ode,
sada umesto mene
mesec drhti iznad vode.

IPAK JE TO

Kad ljubav prodje pitamo se često
je li to ljubav i bila,
ili smo tek hteli tako da je zovemo
dok se uzimasmo - davasmo,
požudno i nezasito,
pa nam na nju ličila.


Kad ljubav prodje pa nas
ona tišina boli kao žica bodljikava,
kad ne znamo kuda sa sobom,
kad nam se i sanjivima ne spava
i tešimo se; vreme će nas izlečiti
i sve uviti u sjajni omot zaborava.


Kad ljubav prodje
a nas još uvek
stih mrtvog pesnika u srce dira
i ona tiha etida što odnekud svira,
pa u isto vreme želi on, želiš ti
da sve si samo snila;
ipak shvatite oboje;
nije ličila na ljubav samo -
ipak je to ljubav bila.

A htela sam samo

Otimam se noćas svojim snovima,

hoću da savijem gnezdo poput lastavice,

rekao je noćas da ćemo se ljubiti

i ja ga čekala poput Nevaljalice.

Ali nije došao;

čekala sam dugo u mraku,

nisam ga mogla pronaći,

Nebo prekrili oblaci

Mesec nije mogao izaći.

A samo sam htela

da se još noćas ljubimo,

a posle - posle svako na svoju stranu

da se zauvek izgubimo.

Na pomen tvog imena

Na pomen tvog imena

ja još uvek plačem,

ni videli se nismo

a upao si u sve moje pore,

postao moj smisao i sve moje

i ja se sada, bez tebe osećam

kao ogoljeno stablo bez kore.

Na pomen tvog imena

sruše se svi moji snovi o sreći,

oni što ih sama u mislima skrojih,

gde sam te stavila na tron naše ljubavi

ne pitajući da li sam i ja san snova tvojih.

Ili si samo hteo

da na trenutak budem zamena,

za nekoga koga zaboraviti ne možeš,

i još se sećaš njene kose,

njenih belih ramena.

Osećam da je došao čas

i moram da sa svog sanjivog neba sletim,

i grozno nek sam prokleta

ako te se više ikada setim.

Bolje je tako

Potrebna mi je tišina ovog časa

ne želim da se sećam ničeg;

ni mene, ni tebe, niti tvog glasa,

znam da će sve već sutra ličiti na reprizu

i neka me jeza uzima pod svoje,

osećam - kraj nam je blizu.

Možda je tako bolje,

zašto da se posle svega

osećamo kao stranci;

a ako se ikada ponovo sretnemo

radovaćemo se susretu

kao dobri znanci.