Zaboravljam polako

Ja već zaboravljam,
jesi li primetio - zaboravljam polako.
I jedva se sećam boja tvoje spavaće sobe
i ona dva jastuka meka,
zaboravih i pogled sa tvoje mansarde
i kuhinja mi postaje daleka
i onaj šank na kome smo
vodili ljubav i ti cepao moju  haljinu
koja, inače, nije bila zakopčana
da bi lakše došao do mene
i dok si me ljubio
plovismo zajedno kroz
neke oblake snene.
I već zaboravljam kojim si me
sve imenima zvao, dok si me
onako pohlepno, kao da me kradeš
od nekog, a opet nežno uzimao.
Mislila sam biće to tako dugo,
sem o trenucima s tobom
nisam mislila na drugo.
I onda, ona tvoja zadnja reč
još mi u ušima zvoni -
me trebaš mi više
iz mog se života skloni.
Pa dobro, ne trebaš ni ti meni više,
nego, zavirimo mi u srca svoja;
za tebe ne znam ali u mojem već
jedno drugo ime piše.