Poslednji pir

Nije ovo bol
što me prožima
celim mojim telom,
svakim njegovim delom,
to je samo udah poneki
što mi se otme
želeći da poslednji plam
iza tebe ugasi,
pa mi se tek ponekad
iz dna duše oglasi.
Ne brini,
na putu našem 
tišina je i mir,
to uspomene samo
izvode svoj poslednji pir.

Reci mi....

Jedino ti

Kako je važno što si opet tu,
jedino ti znaš
gde me boliš,
i kad te nema tako dugo
sanjam, i kažu, plačem,
pitajući se i u snu
dal me još uvek voliš.
Kad te nema,
ja sam kao razbijena lutka
rastavljena na parčiće,
ja, kao da nisam ja,
kroz mene kao da luta
neko nepoznato biće.
Ne odlazi više.
Ne prestaj nikada
da me voliš, jedino ti 
znaš i razumeš
gde me najviše boliš.

Ne branite mi....

Ne žalim ja više

A ne;

ne žalim ja više,

nije vredno žaljenja

nešto što boji moja sećanja

na tebe,

mili.

Razarali smo se svesno,

jedno u drugom bili,

doživeli one trenutke

koje smo oboje

snili.

Spremna sam evo,

da preuzmem

svoj deo krivice, al reci samo

da me ne osudjuješ

što pokazah pred tobom 

svoje lice; čas princeze,

čas bestidnice.

Sad se bojim svega,

bojim se svake ljubavi nove,

a i ne može sve, kao ono s tobom,

da se ljubav zove.

Rešila sam ....

Rešila sam;

samoći ću nadenuti novo ime,

oblake rasterati što se nadvili 

nad nebo moje

pa mi zaklanjaju plavu boju

što liči na oči tvoje.

Hoću da me nebo podseća i opominje

da nikada više ne zalutam

pa posle jedva sakupim 

sebe u sebi

i sve poraze svoje.

Učiniću da ovo oje proleće čim duže traje,

pa nismo zaslužili moje srce i ja,

da smo večito neko

ko se zbog nečega kaje.

I tuga je već dobila novo ime

i to se vidi, zar ne?

I zašto pred sobom i drugima kriti;

Ja imam pravo na to;

bolje i to  nego

"živeti a mrtav biti".

Danas

Danas je praznik u mojoj pameti.
Danas ne optužujem.
Danas se ne kajem.
Danas sam srećna
Što nam se sve dogodilo
ipak!
Danas neću da
pustim jauk.
Pa, ako sreća
i ne postoji,
valjda se i san o njoj
u sreću broji ?!

Nabaviću labuda

Ti znaš da si uzrok svih nemira mojih,
uzdaha koji već i nemaju smisla,
uzaludnog čekanja i nadanje,
znaš da sam željna dodira tvojih.
Pa ti celog dana, evo,
smišljam i odmeravam kazne,
a šta mi sve pada na pamet,
odlučim neće to biti tek reči prazne.
I onda noć.
Kao da gasi moju želju
da ti se svetim pa se svega našeg
baš tada setim,
i pravim ti mesto u  postelji
pored mene, čekam doći ćeš
i neka tiha slatka jeza
iz mene krene i počinjem da
ti smanjujem kazne, jednu po jednu.
I čekam u mraku pa zaspim sama,
rešena da sutra vidim šta  će biti s nama.
Ako i sutra ne dodješ, nabaviću labuda
kao Leda, nemam više vremena da te čekam
moja duša, ni moje telo mi neda.

Ni u tragovima

I ?! Šta ja imam uopšte da ti pišem.
Šta ima da ti opisujem sebe,
kad sve što sam rekla, učinila,
nije doprlo do tebe.
Ogrnuo si se slutnjom
kako su sve žene iste,
i kao, ja sam jedna od tih,
pokušavajući da u meni vidiš
jednu od njih.
Neću ti više govoriti,
neću ti ni pisati o sebi,
nisi ni do sada prepoznao
ono što je vidljivo svima,
zamisli, svima - samo ne tebi.
Idi samo. Odlazim i ja
tragom moje male sreće
al dovoljno velike da prepozna
nekog ko ni u tragovima
na tebe ličiti neće.