samo mi osmeh preleti
preko lica kad te spomene neko,
i ime tvoje mi zvuči kao ničije,
kao nekog ko je otišao davno
i koji je od mene dovoljno daleko.
Zabraniću i snovima
da te u moje noći puštaju,
tvoj osmeh, dodir, uzdah,
već me u sećanju napuštaju.
Više me ne bi ganula
ni tvoja suza, molba, ni plač tvoj,
odrekla sam te se - ja,
koja sam mislila da si samo
Božji i moj.
Нема коментара:
Постави коментар