Šuma

Planinom se otegao jauk,
probudila se šuma,
granu svaku do zemlje svila,
iz gnezda još ptica nejaka
pokušava da raširi krila.
Iz seoske krmče smeh se čuje,
smeh koji na smeh ne liči,
uz rakiju i pesmu što pesma nije
svaki se lovac svojim plenom "diči".
A tamo, na rubu šume,
male staklaste oči
nepomično u nebo zure
kao da sanjaju da će i sutra
bezbednim proplankom opet da jure.
Bože, smiluj se čoveku - molim,
možda ne zna da greši,
al jauk nadjačava molitvu moju,
to vuk svoju vučicu teši.