San moj

Ti se samo rečima igraš,
izustiti nežnost tebi je lako
kao da govoriš
o običnim nekim stvarima
a razmišljaš li
osećam li i ja tako ?
Ja zamišljam
da sam ti ljubavnica već
spremna da za ljubav našu
hodam po ivici žileta,
svaka tvoja reč
za mene je poput blagoslova
i krenula bih blagoslovljena tako
s tobom na kraj sveta.
Pa onda slutim::
sve je to san moj
i nastavljam trijumfalno
da koračam sama kroz
poraz svoj.

Sanjam....

.....pa ne znam
je li to san,
al vidim te na reci dole
i posle tog sna predamnom
jedan prekrasan dan.
Hoću da ti pridjem,
dotaknem te rukama svojim;
nego se sama sebe
u sebi bojim.
Pa poželim
da sam kao Leda,
da te u labuda pretvorim,
tada niko i nikada
ne bi mogao da mi zabrani
da te beskrajno volim.
Ali, nisam ja boginja
i nemam te moći,
zato ću sanjati samo
kako ćeš jednog dana
sam u moj zagrljaj doći.

....

Nalaže mi savest
da te zaboravim.
Da na sve o nama
tačku stavim.
Zauvek.
A tvoja savest?
Da li ti nalaže
da me iz srca
izbrišeš
pa umesto da patiš
pesme tuge pišeš..
Kao ja.

Poželim....

.....da se nevidljiva
uz tebe stvorim,
da te dodirnem usnama
i opet se u prošlost
pretvorim....

ŽIVI OD MOJE TUGE

Ništa mi nije bilo važno one noći
kad se sretosmo kao slučajno:
ti me pitaš na neku ulicu,
neobrijan i ispošćen
ličio si mi na skitnicu.


Potrudih se koliko sam
mogla i znala
i jedva čekala da odeš;
nikakav ti povod nisam dala
da me gledaš kao što se gleda
ranjena zverčica mala.


Ipak, ponovo poželeh 
da te sretnem,
da ćeš ponovo ovuda proći -
budna dočekivala jutra
i govorila sebi;
"O tome ću misliti sutra",
ja kao Skarlet O Hara.
Bila sam sigurna da u tvojim očima
prepoznah nešto što ženu nikad ne vara.


Ljubav.
Mislila sam.


Šta se dogadjalo kasnije
ja se neću ni sećati,
ali moram ti obećati:
Spremna sam na kaznu 
koja me čeka,
a ti - živi od moje tuge
doveka.

Nedosanjani san

Ne, nije u pravu pesnikinja
što kaže da u izluzije veruju
samo izgubljene duše.
Meni iluzije trebaju
da nepravde što me zadesiše,
moju ljubav za životom ne uguše.
Ja sanjam svet kakav želim
i kom bi htela da pripadam
ali bliži se, evo, kraj 
i sva moja nadanja
ostaće nedosanjani san.


Osećam kako moj životni sat
ubrzano časove redja,
ali opet - moja želja za životom
nije ni manja ni bledja.
Čitavog sam se života radovala
tudjoj kao i svojoj sreći
i kad je u čoveku Čovek
naš je život i od smrti veći.

PO NAVICI

Ja još uvek, po navici,
osluškujem tvoje korake u mraku
 radujem se zvakom znaku
koji sam dobro poznavala.
Pamtim sve.
Kao da još čujem ponovo
tvoje srce kako pod mojim prstima
kuca,
i ne plačem;
to mi  u oku, poput zvezdice,
jedna zaostala suza svetluca..

DOBRO JE SAD

Dobro je sad;
samo mi osmeh preleti
preko lica kad te spomene neko,
i ime tvoje mi zvuči kao ničije,
kao nekog ko je otišao davno
i koji je od mene dovoljno daleko.
Zabraniću i snovima
da te u moje noći puštaju,
tvoj osmeh, dodir, uzdah,
već me u sećanju napuštaju.


Više me ne bi ganula
ni tvoja suza, molba, ni plač tvoj,
odrekla sam te se - ja,
koja sam mislila da si samo
Božji i moj.

Kao nikad niko

Otkud sam znala

da ću te zavoleti ovoliko.

A počelo je bezazleno:

jedan pogled, osmeh i sanjivo veče...

Otkud sam mogla znati

da će tvoje ćutanje sada

ovoliko da me peče.

Smejem se evo

i plačem u istom času:

smejem se što mi se učinilo

kako nam se ljubav radja,

a plačem jer vidim;

sreća se ipak samo drugima  dogadja.

A onda opet

nešto poput osmeha na mom licu;

odlutam u snove o nama

pa mi se ,evo, i noćas čini

kako se visoko gore, medju zvezdama

naše senke ljube na mesečini.

Bolje je....

Bolje je za mene da oćutim.

I za tebe je bolje da ćutiš.

Osećaš što bih ti sve rekla

ne štedeći nas - i ti to slutiš.

A već sam krenula u mislima

i naš susret videla kako se dogadja,

čekaš me i ljubimo se pred svetom

i čujem svoj odgovor:

ljudi, ovo se nama ljubav radja.

I opet te pitam da li me voliš

a znam  da ne voliš da proveravam stalno

pa dok ležimo tako zagrljeni i umorni,

krijem suzu što u mraku sjaji kristalno.

Nikad ti mene razumeo nisi

i nikada ti nije bilo jasno

da sam tu reč " volim te"

htela da čujem kako izgovaraš

kao istinu: jako i gromoglasno.

I postigoh da čujem reči

koje je Zevs uputio Heri:

"ženo čudnovata, svagda naslučuješ,

i svagda me vide tvoje oči",

obasja me svetlost neka,

jaka i sveobuhvatna i znala sam:

više ti nikada neću doći.

Šuma

Planinom se otegao jauk,
probudila se šuma,
granu svaku do zemlje svila,
iz gnezda još ptica nejaka
pokušava da raširi krila.
Iz seoske krmče smeh se čuje,
smeh koji na smeh ne liči,
uz rakiju i pesmu što pesma nije
svaki se lovac svojim plenom "diči".
A tamo, na rubu šume,
male staklaste oči
nepomično u nebo zure
kao da sanjaju da će i sutra
bezbednim proplankom opet da jure.
Bože, smiluj se čoveku - molim,
možda ne zna da greši,
al jauk nadjačava molitvu moju,
to vuk svoju vučicu teši.

Reci

Sve što se danas u meni dogadja
u nijednu pesmu stalo ne bi
i kako pesmom da objasnim
sve što danas nosim u sebi.
Setim se tvoje reči, mati,
kad predjoh zadnji put tvoj prag;
ne okreći se, kćeri,
uvek kad odlaziš ne okreći se,
nije to dobar znak.
Niko me nije štedeo, mati,
niti razumeo uvek šta moja suza znači,
niti sam ikome bila " zverinje
na čijim se usnama mrve kolači".
Pa opet - guslar onaj što beše slep
a pevao o životu kako je lep!.
Reci, mati, zar neko mora biti slep
i tvrditi kako je svaki moj poraz bio lep.

JA NISAM

Nećeš ti čuti više vrisak iz mog grla

niti videti senku što mi pogled prelama,

zaboravimo se dok još vremena ima

i dobro je da se ništa i nije dogodilo s nama.

Zarobiću svoje misli drugim stvarima nekim,

naći ću utehu u toplim sećanjima dalekim,

kad sam mahala, recimo, jednim plavim očima

a posle me ta slika pratila

kao da sam mahala još danima i noćima.

Spaliću  u mislima svako sećanje na tebe,

nalaže mi to onaj glas iznutra i govori:

pusti ga - on misli samo na sebe.

I svašta mi još dobacuje taj glas iz mene;

trebaš mu samo da zaboravi uspomene,

njegove su misli pustinja ljudske duše,

njega ne zanima ljubav, tuge ga neke guše.

I sada kad je kraj,

šta bih ti još mogla reći

sem istine: ljubav se lažnom ljubavlju ne leči.

Ipak, Nebo je pravedno i kako to već biva

i ne daje da neko na tudjoj patnji svoju sreću sniva.

Ja ne umem da se svetim niti da mrzim

i htela bih da nekad nekoga stvarno zavoliš;

ali ja nisam bila spremna da me po cenu ničega

po duši i celom telu boliš.

Ja nisam...

SADA, umesto mene

Da li sam imala vremena,
načina ili izbora
da ponovo ne ozdravim
od tebe
kao od vode
sa nekog bistrog izvora.
U tvojim rukama
nadjoh smisao i zaštitu
od pakla života,
od svake besmislenosti -
takve ruke tražih drugo,
čini mi se -
odavde do večnosti.
Uselih se u tvoj zagrljaj,
nestaše sve moje tišine
i meni bi bolje, sasvim bolje
od same tvoje blizine.
A onda, kao da se neki valovi
u tebi digoše,
pa mi ptice zloslutnice 
sve snove raznesoše.
Bez traga i najave
ti nekuda ode,
sada umesto mene
mesec drhti iznad vode.

IPAK JE TO

Kad ljubav prodje pitamo se često
je li to ljubav i bila,
ili smo tek hteli tako da je zovemo
dok se uzimasmo - davasmo,
požudno i nezasito,
pa nam na nju ličila.


Kad ljubav prodje pa nas
ona tišina boli kao žica bodljikava,
kad ne znamo kuda sa sobom,
kad nam se i sanjivima ne spava
i tešimo se; vreme će nas izlečiti
i sve uviti u sjajni omot zaborava.


Kad ljubav prodje
a nas još uvek
stih mrtvog pesnika u srce dira
i ona tiha etida što odnekud svira,
pa u isto vreme želi on, želiš ti
da sve si samo snila;
ipak shvatite oboje;
nije ličila na ljubav samo -
ipak je to ljubav bila.

A htela sam samo

Otimam se noćas svojim snovima,

hoću da savijem gnezdo poput lastavice,

rekao je noćas da ćemo se ljubiti

i ja ga čekala poput Nevaljalice.

Ali nije došao;

čekala sam dugo u mraku,

nisam ga mogla pronaći,

Nebo prekrili oblaci

Mesec nije mogao izaći.

A samo sam htela

da se još noćas ljubimo,

a posle - posle svako na svoju stranu

da se zauvek izgubimo.

Na pomen tvog imena

Na pomen tvog imena

ja još uvek plačem,

ni videli se nismo

a upao si u sve moje pore,

postao moj smisao i sve moje

i ja se sada, bez tebe osećam

kao ogoljeno stablo bez kore.

Na pomen tvog imena

sruše se svi moji snovi o sreći,

oni što ih sama u mislima skrojih,

gde sam te stavila na tron naše ljubavi

ne pitajući da li sam i ja san snova tvojih.

Ili si samo hteo

da na trenutak budem zamena,

za nekoga koga zaboraviti ne možeš,

i još se sećaš njene kose,

njenih belih ramena.

Osećam da je došao čas

i moram da sa svog sanjivog neba sletim,

i grozno nek sam prokleta

ako te se više ikada setim.

Bolje je tako

Potrebna mi je tišina ovog časa

ne želim da se sećam ničeg;

ni mene, ni tebe, niti tvog glasa,

znam da će sve već sutra ličiti na reprizu

i neka me jeza uzima pod svoje,

osećam - kraj nam je blizu.

Možda je tako bolje,

zašto da se posle svega

osećamo kao stranci;

a ako se ikada ponovo sretnemo

radovaćemo se susretu

kao dobri znanci.

ZNAŠ....

Rekao si kako sanjaš

taj dan i čas 

kada ćeš me videti, mirisati, voleti

na svoj neponovljvi način.

I ja sam sanjala

taj susret,  tvoj dodir, miris.

tvoja milovanja.

Pa se uplaših;

kako ću posle ?

Kako ću kad moram 

od tebe otići ?

Znaš, mili,

moram ti reći,

ja ti nikada neću stići.  

Kažeš.....

Kažeš,
ne ostavljaj me samog
na pesku
prepuštenog nikome.
U moje srce si hteo,
da te ušuškam,
da zaboraviš svoje nemire,
govorio mi nežno _
živećemo za naše dodire.
Pustih te u srce svoje,
govoreći - prepusti se samo,
pogledaj nebo noću;
ono smo mi 
medju zvezdama tamo.
Dok shvatila nisam;
nije tebi trebalo
moje srce niti moj zagrljaj,
trebala ti je tek luka
gde ćeš za drugom 
da nadješ zaborav.

Dosta je....

Kao u povorci smenjuju se sva moja htenja
ponekad nejasna i bezimena,
nekad opet kristalno jasna
i reč moja bez glasa glasna.

Zaustavljam tako povorku,
povorku mojih snova,
bojim se, rodiće se u meni
još poneka želja nova.

Dosta je, kažem srcu,
ne mogu više da te pratim;
bojim se odem li predaleko
neću umeti sebi da se vratim.

A srce neumorno,
vazda neke nove želje sniva;
a znamo oboje - moje srce i ja,
šta posle neispunjenih snova  biva.

KO SAM ?

Ko sam ?
Stanujem u gradu snova,
Ulici jorgovana,
pod prozorom reka sećanja
preko reke most nadanja.
Sanjam noći andaluzijske,
plačem zbog muzike portugalske.
Kupujem sireve francuske,
nosim cipele italijanske.
Divim se prostranstvu Rusije,
čeznem sa šumovima Vltave.
Nikada neću saznati
sve tajne Mezopotamije
niti imati moći Izidine.
Na meni majica sa likom Lenona
i simbolom moje mladosti 
i natpisom Stand by me.
I čekaću da saznam ko sam,
sad kad sam srećna zbog svega,
ali neka me ne pita niko,
ko je koga pronašao:
On mene ili ja Njega.

Jutros

Htela sam da ti napišem
pesmu jutros.
O tome, kako mi ruka
još topla i miriše
na naše dodire sinoć.
I reči tvoje
još čujem,
i pogled tvoj još
gospodari mojim
pokretima,
i sve ima tvoj lik
jutros.
Odustajem od pesme;
neću da prekidam 
snove o nama,
neću da zaboravim ništa,
niti jednu sitnicu.
Ne brini, Ljubavi moja,
to suza sreće od jutros
stoji na mom licu.

NOĆAS

Noćas sam odlučila
da budem niko.
Niko za tebe
i da me više nema,
da nestanem,
da se otopim
i noćas i za sva
vremena.
Što te duže znam
sve više osećam
kako ti, zapravo,
niti jesam niti 
pripadam.
Hteli smo ljubav -
šta li ?!
Mislim da oboje
niti to nismo znali.
Nama se ni to nije dogodilo,
nama se ljubav naprosto neda,
i, evo, osećam se loše,
kao onaj koju svoju borbu
unapred preda.  

Oslikana poezija

KAŽU MI

Kažu mi;
nešto se dešava s tobom,
oči ti nekako zelenije
no ikada,
gledaš, a kao da ne 
vidiš nikoga.
I kažu još;
sem osmeha ništa više
ne krasi tvoje lice,
korak ti siguran
kao Nebom da gospodariš
poput neke neuhvatljive
ptice.
Kako da im kažem to;
za oči zelenije no ikada,
za osmeh što blista
na mom licu
i ono za korak -
što liči na neku
neuhvatljivu pticu ?!
I zašto više ni u sebi samoj
to nisam više ja,
i zašto se, zapravo, osećam
kao Marija Olimpska ?!
Kako da im kaže,
kad to ne znam ni ja !!!

DOBRO JE SADA

Ja neću više pisati pesme

koje će o ljubavi govoriti,

niti one za koje sam mislila

da ćeš se u njima prepoznati.

Ljubav nije reč koja pripada tebi,

a meni je dugo, baš dugo trebalo

da dodjem sebi.

Dobro je ovako;

moje srce sad zna i više ne luta -

bolje je vratiti se s pola

nego sa celog puta.

Poslednji pir

Nije ovo bol
što me prožima
celim mojim telom,
svakim njegovim delom,
to je samo udah poneki
što mi se otme
želeći da poslednji plam
iza tebe ugasi,
pa mi se tek ponekad
iz dna duše oglasi.
Ne brini,
na putu našem 
tišina je i mir,
to uspomene samo
izvode svoj poslednji pir.

Reci mi....

Jedino ti

Kako je važno što si opet tu,
jedino ti znaš
gde me boliš,
i kad te nema tako dugo
sanjam, i kažu, plačem,
pitajući se i u snu
dal me još uvek voliš.
Kad te nema,
ja sam kao razbijena lutka
rastavljena na parčiće,
ja, kao da nisam ja,
kroz mene kao da luta
neko nepoznato biće.
Ne odlazi više.
Ne prestaj nikada
da me voliš, jedino ti 
znaš i razumeš
gde me najviše boliš.

Ne branite mi....

Ne žalim ja više

A ne;

ne žalim ja više,

nije vredno žaljenja

nešto što boji moja sećanja

na tebe,

mili.

Razarali smo se svesno,

jedno u drugom bili,

doživeli one trenutke

koje smo oboje

snili.

Spremna sam evo,

da preuzmem

svoj deo krivice, al reci samo

da me ne osudjuješ

što pokazah pred tobom 

svoje lice; čas princeze,

čas bestidnice.

Sad se bojim svega,

bojim se svake ljubavi nove,

a i ne može sve, kao ono s tobom,

da se ljubav zove.

Rešila sam ....

Rešila sam;

samoći ću nadenuti novo ime,

oblake rasterati što se nadvili 

nad nebo moje

pa mi zaklanjaju plavu boju

što liči na oči tvoje.

Hoću da me nebo podseća i opominje

da nikada više ne zalutam

pa posle jedva sakupim 

sebe u sebi

i sve poraze svoje.

Učiniću da ovo oje proleće čim duže traje,

pa nismo zaslužili moje srce i ja,

da smo večito neko

ko se zbog nečega kaje.

I tuga je već dobila novo ime

i to se vidi, zar ne?

I zašto pred sobom i drugima kriti;

Ja imam pravo na to;

bolje i to  nego

"živeti a mrtav biti".

Danas

Danas je praznik u mojoj pameti.
Danas ne optužujem.
Danas se ne kajem.
Danas sam srećna
Što nam se sve dogodilo
ipak!
Danas neću da
pustim jauk.
Pa, ako sreća
i ne postoji,
valjda se i san o njoj
u sreću broji ?!

Nabaviću labuda

Ti znaš da si uzrok svih nemira mojih,
uzdaha koji već i nemaju smisla,
uzaludnog čekanja i nadanje,
znaš da sam željna dodira tvojih.
Pa ti celog dana, evo,
smišljam i odmeravam kazne,
a šta mi sve pada na pamet,
odlučim neće to biti tek reči prazne.
I onda noć.
Kao da gasi moju želju
da ti se svetim pa se svega našeg
baš tada setim,
i pravim ti mesto u  postelji
pored mene, čekam doći ćeš
i neka tiha slatka jeza
iz mene krene i počinjem da
ti smanjujem kazne, jednu po jednu.
I čekam u mraku pa zaspim sama,
rešena da sutra vidim šta  će biti s nama.
Ako i sutra ne dodješ, nabaviću labuda
kao Leda, nemam više vremena da te čekam
moja duša, ni moje telo mi neda.

Ni u tragovima

I ?! Šta ja imam uopšte da ti pišem.
Šta ima da ti opisujem sebe,
kad sve što sam rekla, učinila,
nije doprlo do tebe.
Ogrnuo si se slutnjom
kako su sve žene iste,
i kao, ja sam jedna od tih,
pokušavajući da u meni vidiš
jednu od njih.
Neću ti više govoriti,
neću ti ni pisati o sebi,
nisi ni do sada prepoznao
ono što je vidljivo svima,
zamisli, svima - samo ne tebi.
Idi samo. Odlazim i ja
tragom moje male sreće
al dovoljno velike da prepozna
nekog ko ni u tragovima
na tebe ličiti neće.

Rekla bih ti nešto

Rekla bih ti nešto lepo,

nešto što smislih za tebe samo,

ali se bojim, možda vidi i ona,

ona što se ljubiš sa njom tamo.

Videla sam.

Samo se vi ljubite,

ne zavidim ja njoj

ali neka zna;

tamo gde je ona sada, u zagrljaju tvom,

već sam bila ja.

A ti, ti ne očekuj reprizu sreće

ne dogadja se to svima

tebi ne bi trebalo i znam da neće.

Ne gradi se sreća

ako je suze nečije prate;

o, Bože, snage mi daj  da izdržim sve

i da mi se slike o ljubavi našoj

više u misli ne vrate.

Nikada.

Tek toliko

Ušetaš tako iznenada
u moje srce,
tu se skrasiš
na neodredjeno vreme
mislio si.
Ipak sam ja gospodarica
srca svoga,
i moraćeš, mili, da se
pakuješ, znaš mesto je
već rezervisano za drugoga.
Nemam ja više snage
da se stalno pitam
šta je to i bilo
izmedju nas;
požuri, zar ne osećaš 
zadnji je čas.
Tek toliko,
samo da znaš.

Zamisli

Sve sam bila spremna da uradim

za tebe, za mene, za nas,

a ni ime ti nisam znala

niti ikada čula tvoj glas.

Samo su snovi moji

ispleli sagu o tebi;

zamisli . nekad se sretnemo.

pa mi se ni prepoznali ne bi.

A koliko sam ti tek tajni

rekla o sebi;

zamisli da se sretnmo

mi se prepoznali ne bi.

A meni se još uvek čini

da osećam tvoje ruke u mojoj kosi,

da se ljubimo uz reku,

zagrljeni, bosi,

i ja ne čujem ništa, samo

damare tvog srca, kao da sam umesto

njega ja u tebi,

zamisli; da se sretnemo nekad 

mi se ni prepoznali ne bi.